О књизи: 1996. / Зашто је ова књига измишљена? Очигледно, не да би се читалац јаче заљубио у овде сакупљене познате личности. И наравно, не да бих после читања желео да поновим за Чеховом: „Ви живите досадним животом, господо!“ Зашто су им уопште потребни ови или било који други интервјуи? Зар се не рађају из жеље да се прелију из празног у празно, па ипак, упоредимо ову књигу са неоствареним сном, у којем нешто истине излази и, са детињастим уверењем да ће се чути, тихо говори нешто паметно и јасно? теби, и свима, и сваком ја. Само около је бука, а глас није јак, па никад нећеш знати шта је, у ствари, било и како се завршило... Чак и почетак књига (крунисање непостојеће материје) је чудна. Ову параду је требало да предводи Фазил Искандер. Али у неком разрушеном селу, од судара са Виталијем Никитовичем, који није био сув већ тридесет година... Чињеница је да се добро лудило нашег пијанца такмичи са Искандеровим одредом (и чак га побеђује на бодове). Осим тога, чинило нам се да је Виталиј Никитович једини међу ликовима у књизи који инстинктивно и свим срцем следи савет славног свештеника: „Када сматрате да имате право да осудите неку нечувену појаву или нечији поступак, проверите да ли у вама има личне злобе, раздражености, љубоморе, зависти, непријатељства према људима, жеље да се понизите, исмејете: скоро увек ћете наћи нешто за јело, чини нам се што је сврха ове збирке апсурднија, то ће пре „дотакнути кичму” читаоца жељног смислености људског постојања. И све што треба да урадимо је да кажемо: „Верујем, јер је апсурдно.“ Књигу су илустровали уметници И. Салатов, А. Назаретјан.